Stisni zube i guraj dalje

U poslednjih 2-3 godine sam naučio više o sebi, nego tokom celog mog postojanja ovde. Međutim, svi ti zaključci su rezultat raznih situacija tokom života.

Većina ljudi, kada bi moglo da se vrati u vreme kada su bili đaci, tinejdžeri, verovatno bi se išamarali i poremetili time prostorno-vremenski kontinuum. Sada kada pogledam, rekao bih sebi samo :”stisni zube i guraj dalje.”

Lepo sam se ismejao sada, sećajući se kakav sam bio. Prelomni trenuci su bili u srednjoj školi. Bubuljičav, slab, sklon manipulaciji, samopouzdanje sam mogao jedino pronaći kao reč u titlovima na televiziji. Bila su to lepa vremena, ali sam osećao da je falilo nešto da budem potpuno sretan.

Moj lični napredak je počeo zahvaljujući devojkama, moram priznati.U tim godinama nas samo suprotni pol i zanima. U takvom stanju u kakvom sam bio, nisam ni prilazio devojkama, jer sam mislio da će me odbiti zbog bubuljica, a još ne umem da izgovorim famozno slovo R. Još gora stvar je što moje ime i sadrži to slovo…

Pokušavao sam da izgledam bolje, počeo sam da treniram američki fudbal, bolje se oblačio, sređivao spoljašnost. Bilo je rezultata, ali nije to što sam očekivao. Imao sam devojke, ali nisam postao bolji.

Na kraju, sam preuzeo stvar u svoje ruke, zahvaljujući google-u, našao materijal koji se bavi tematikom prilaska devojkama, što je bio moj najveći problem. Bilo je tu tehnika, preporučujem David de Anglea, ko želi da se informiše o tome, ali tehnike su tehnike. Takve stvari mogu da daju rezultata, ali ne čine vas boljim u srži, a ja sam osećao gore.

Na kraju, u tim knjigama su i sami pisci izveli zaključak, da je najbolja “tehnika”, biti svoj. Ne folirati se, ne predstavljati se da si neko ko nisi. To je bila druga priča i do toga je trebalo doći.

Što je meni pomoglo, jer sam imao problem da svaka devojka koja mi priđe, mislio sam da me muva. Ako pita koliko je sati, odmah sam imao misli kako ću se zaljubiti. Ako krenemo duže da pričamo, već su bile slike u glavi kako izlazimo, volimo se. Da bih razlikovao obična pitanja i pitanja kao uvod u razgovor, učio sam o govoru tela i zapanjio se. Čitajući, ali pre svega primenjujući pročitao i naučeno, sve je bilo objašnjeno, a razgovor sa ljudima mnogo lakši.

Znajući sada šta da radim, očekujem i pre svega posmatram sebe i ljude u društvu, postao sam druga osoba, i ako sam još uvek bio “ja”.

Zahvaljujući svemu što sam naučio, našao sam sjajnu devojku i u ljubavi sam od početka. Srećan u svojo koži.

Ali do toga je trebalo doći. Koliko sam puta ispao mamlaz, budala, čudak, ludak, dok nisam došao do ovde gde jesam. Koliko je trebalo knjiga pročitati, raditi na svom stavu, govoru, gestikulaciji, pretrpeti odbijanja devojaka jer sam govorio stvari koje sam znao da ne treba da kažem.

Naučio sam da prosto usmeravam svoje misli na pravi način. Ne možete se predstaviti druželjubivim, a sebe smatrate takvim, ako držite prekrštene ruke, pričate samo sa jednom osobom u društvu, ne pričate dovoljno glasno i razumljivo, ne gledate ljude u oči dok razgovarate. Sve te male stvari, pomažu vam da izrazite sebe, onakvim kakvim jeste.

Na kraju, do ovde ne bih došao da nisam sam preuzeo inicijativu. Mogao sam ostati bubuljičav zaljubljenik u Championship (Football) Managera, koji ne izlazi iz kuće, devojkama prilazi samo kada treba da se uhvati za šipku u autobusu, jer ne može da ih izbegne, i da imam par ljudi sa kojima se družim (ne prijatelja). Mogao sam da kažem:”to sam ja. Takvog me majka rodila i ne mogu ništa da uradim. To! Kupio sam Maxim Tsigalka!”

Umesto toga sam hteo biti bolji. Čitao, izlazio, išao uprkos osećaju kada srce skače od pupka do grla jer imam nameru da pitam devojku kako se zove, da pozovem nepoznatog preko telefona ,još jedan od strahova koje sam pobedio, radeći ih uprkos takvom osećaju, očistio lice od bubuljica pazeći na ishranu.

Od osnovne škole su me zezali što ne umem da kažem slovo R. Čak i danas se desi da počne nego zezanje, ali me to ne pogađa. Probao sam da naučim, nisam uspeo, i prihvatio sam to kao deo sebe. Sada kada krenu da me “zezaju” za to, osećam se kao da ponavljaju na glas moje ime, jer spominjujući to, oni samo naglašavaju jednu karakteristiku koja me čini onim što jesam. Kao da me zezaju što imam dve noge, tako se osećam.

Moram reći da je osećaj sjajan, kada imate toliko samopouzdanja, da nešto što vas je ranije pogađalo, sada ne dotiče, već potvrđuje da ste na pravom putu. Pogotovo kada ti ljudi koji žele da vas postide, shvate da su oni ispali glupi, a ne vi.

Dotle ne bih došao da nisam radio na sebi i prihvatio ono na čemu ne mogu.

Nisam idealan, sjajan, ali sam postao bolji, radeći stvari koje su me plašile i zbog koje bih “ispao glup”. Samo tako možete postati bolji, niko i ništa drugo vam ne može pomoći.

 

P.S. Želeo sam da pišem o potpuno drugoj stvari, ali inspiracija me je prosto oduvala u suprotnom smeru. Sledeći put…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: